VITALNO, SA IZVORA

Jedan od mnogih albuma koji dokazuju visoko izraženu svest mađarskih umetnika i institucija o tradiciji i kulturnom nasleđu

MAGOS: Forgatós

Fonó Budai Zeneház, 2018

forgatos_borito-final-PRES

Magos je jezgro. Tako mi je bar Google preveo sa mađarskog. Čak i da to nije tačno, imamo slobodu da ovu grupu izvrsnih mađarskih izvođača, dobro pozicioniranih na budimpeštanskoj táncház sceni, posmatramo kao jezgro, suštinu nečega, a što može biti sama muzika ili život muzike. Jer, Magos čine da stara seoska muzika živi i zvuči moćno i poželjno, te da se kao slušalac albuma Forgatós nađete u vanvremenskom strasnom zagrljaju sa tradicijom. Sa neodoljivo piskavim violinama, toplim struganjem viole, sirovom harmonikom, brbljivim cimbalom, odsečnim linijama kontrabasa, melanholičnom frulom…

01.-Magyarpéterlaki-zenészekkel-Fülöp-Albert-Csiszár-Aladár-Ötvös-János-Lunka-Albert-950x634

Neke od najuzbudljivijih trenutaka u kojima se instrumenti nižu i udružuju, nosi splet melodija pod rednim brojem 7: „Verbunkosˮ. Ima tu puno vojničke doteranosti, u skladu sa pojmom verbunkos, ali i jedne neverovatno čulne epizode, tokom koje vam celo telo vibrira od moći svih uposlenih žica i gudala. Ne može se to tek tako odsvirati. Za ovako autentičnu interpretaciju i srastanje sa mađarskim zvukom rumunske Transilvanije, potrebno je da uši prođu terenom, kojim su drugi prošli (ne samo slavni Bartok) i snimcima ovekovečili svoje etnomuzikološke avanture. A onda je poželjno i sopstvene noge pustiti da hodaju istim, paralelnim ili poprečnim stazama, usput slušati, snimati i upijati lokalne muzičke stilove i temperamente. Baš kao što radi Magos.

terkep1

Album Forgatós i jeste u znaku lepote terenskog istraživanja, budući da je baziran na snimcima raznih sakupljača narodne muzike. Tu je posvetom posebno naglašeno ime Zoltana Kološa (Kallós Zoltán), velikog folkloriste, koji je preminuo tri meseca pre izlaska albuma grupe Magos, a zanimljivo je da je u istom ovom periodu kuća Fonó objavila još jedan izvanredan Transilvanijom inspirisani album – Hozomány, pevačice Agneš Hercku (Herczku Ágnes), sa takođe istaknutom vrednošću Kološevog imena i dela. No, da ne odlutamo od diska Forgatós. Ono što nas, prelistavajući sjajno opremljenu knjižicu, upućuje na direktni kontakt ovih muzičara mlađe generacije sa nosiocima tradicije, između ostalog je i živopisno lice Olodara Čisara (Csiszár Aladár), vremešnog violiniste iz oblasti Mureš u Transilvaniji. Prava škola za one koji žele da uče na pravi način.

Zato Magos i zvuči tako dobro i mogao bi se proslaviti svirkom kojoj nije neophodan ljudski glas da bi je osnažio. Osim ako nije reč o Agneš Enjedi (Enyedi) i njenom svetlom, svečanom vokalu, sposobnom da slušaoca spiritualno uzdigne. Maestralna je i u onim za mađarsku tradiciju prepoznatljivim eksklamativnim delovima, koji oduhovljeno biće naprasno pretvaraju u veselog poklonika seoskih vašara. U taj ambijent bih rado i sebe da smestim, tragajući za suštinom i slušajući Magos.

‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚

The members of the band are:
ENYEDI Ágnes, Young Master of Folk Arts, Junior Prima Award – voice
SOÓS Csaba, Young Master of Folk Arts – violin
KOVÁCS Márton, Junior Prima Award – violin
ÉRI Márton – violas
ENYEDI Tamás – cimbalom/Hungarian dulcimer
PRIHODA István – double bass, cello
Special guest: SALAMON Soma – accordion, flutes

https://magosfolkband.hu/en/

Prikaz albuma Forgatós grupe Magos objavljen je i u verziji na engleskom:

https://ethnocloud.com/Marija_Vitas/?blog=1153

 

Advertisements

Kantautori iz šume

DSCN3488

Volim ptice na Tari. Obogate nam dane tamo. Čuju se stalno, nekad iz daljine, sa po jednim obazrivim, setnim tonom. Ponekad mi se čini da slušamo pravi ptičji razgovor, a posebne lepote ima onda kada divna bića stvaraju isprepletani, unakrsni, živi saobraćaj zvukova sa svih strana. Mislim da je to najintenzivnije posle kiše, i tada vrhunsko zadovoljstvo možemo da osetimo na šumskim stazama. U takvom ambijentu, radost slušanja ptica, meni ipak uspeva da poremeti strah od potencijalnog susreta sa medvedom, naročito medvedicom i mečićima. Zamišljam kako mečka nagonski kreće na nas da odbrani svoj podmladak, mada ga mi sigurno ne bismo dirali. A onda i ja skačem na svoje mladunče da ga telom zaštitim. Ali, zna se koja bi majka pobedila… Zbog takvih misli svoj hajking trio radije usmeravam ka kolskim putevima i krčanicima između dve šume. Doživljaj je gotovo isti kad je reč o ptičjoj muzici, pri čemu je strah od medveđe porodice spušten na „low-levelˮ. No, nije tu početak.

DSCN3465

Sve kreće ujutru. Vikendica u naselju Jezera, zatvoreni šaloni, mrak u sobi. Prodiru razni zvuci ptica, savršeno se uklapajući u postepeno rasanjivanje. Šalju poruke opuštenosti, prepuštanja trenutku i životne radosti. Poruke stižu i kroz sitne, ljupke ukrase, ili nešto razvijenije vinjete. Nekad su to melodijski siromašna, ritmički precizna, ujednačena pulsiranja, koja su zbog lepote tembra i dalje blaga, prijatna, nimalo oštra. Posred dražesnog kontrapunkta, nastalog u koautorstvu dve-tri ritmički različito opredeljenje ptičice, svoj put nalazi jedna zadivljujuće raspevana improvizacija. Narasta kao čarobni pasulj i odlazi nekuda gore, ispresecana pesmama onih ptica što izbacuju odsečne visoke tonove. Jedan običan, pa drugi kao zvižduk, pa treći sa sufiksom, i tako ukrug. I taman kad pomislim da će jedna pesma da me omami, hipnotiše, druga me preuzme i vodi sa sobom, kao da me vuče za uši. Sledeća iznenadi karakterom marševskog uvoda, ali dok on nastavlja da se obnavlja u loop-u, mene grabi solistkinja koja svojim melodijskim diptihom nagoveštava „Tiho noćiˮ i „Fijaker stariˮ.

DSCN3463

 

DSCN3332

U šumi drveća i muzike izdvaja se jedna melodija, koju ću posle svuda i svagda da slušam, uz kafu i doručak na terasi, u šetnjama preko dana, i uveče, dok pod slabim svetlom pijuckamo vino i gledamo sablasne četinare isped kuće. Ima beskrajne varijante, sa finim ritmičkim, tonskim i izražajnim razlikama. U melodiji razaznajem tri dela: signalni početak sa naglim tonalnim skokom nadole, posle kog sledi razigrani tremolo, koji vodi ka upečatljivom završnom uskliku. I sve staje u tri-četiri sekunde. Ptičji mikrokosmos ili genijalno kompresovana složena muzička forma. Nadam se da ću jednog dana da saznam ime ptice koja ovim glasom peva, i imena ko zna još kojih sve ptica. Za sada ih samo pažljivo slušam, pamtim im glasove, razvrstavam ih u glavi, zapažam nijanse i skladištim pesme u moj audio snimač od kog se ne odvajam, kao ni od fotoaparata i mape Tare. Sve je obavezno uz mene, u šakama, džepovima ili viri iz ruksaka. S obzirom na to da Mitra, ukoliko nije raspoložena da hoda, ima rezervisano mesto na Bojanovim ramenima, ja sam slobodna da se bavim posmatranjem i beleženjem prirode, pa i ljudi, ukoliko se posreći da naiđemo na retke primerke ljudske vrste u tarskim zabitima. Delujem kao hladni, analitičarski frik? Samo kontempliram sve ono što su naši tarski dani. Radovalo bi me kad bi mi se u kontemplaciji pridružio neki ornitolog. Makar da saznam imena autora muzika u kojima uživam, jer ih za sada u svojoj mentalnoj plejlisti vodim kao anonimuse.

Istina je da se u ptice uopšte ne razumem. Čitam u onoj simpatičnoj knjizi Otkrivanje Tare kako su ptice pevačice (mada ja volim i pesme nepevačica) najbrojnija grupa ptica na Tari, te kako se među vrstama, svojom retkošću, osobenošću ili brojnošću izdvajaju vrtna crvenrepka, drozd ogrličar, drozd kamenjar, običan popić, vatroglavi kraljić, mala muharica, planinska senica, krstokljun, vrtna strnadica, planinska strnadica i puzgavac. Kakva fenomenalna imena, a ništa mi ne znače. Stvarno moram da potražim ornitološku pomoć. Vizuelno, jedva da sam poneku pticu percipirala. Koliko puta zastanem, fokusiram omuzikaljeni četinar, svojski se skoncetrišem ne bih li spazila nekog od tih izazovnih proizvođača tonova. Ali, ne uspevam, oni se ne vide, sakriveni u tmurnom spletu grana i četina. Takva je Tara, često se koristeći sfumato izrazima u prezentaciji svoje poludivlje lepote. Sivo nebo, oblaci kao dim koji kulja iz planinskih trbuha, zagasito drveće, marengo šume… A kada kroz četinar probije oštar zrak letnjeg sunca, on laserski precizno pokaže prolaz kroz krošnju, ali istovremeno ostatak drveta učini još  tajanstvenijim. U toj specifično tarskoj igri svetlosti i tame, pticama je, reklo bi se, super. Pričaju, pevaju, dozivaju se, svađaju, udvaraju, kukaju, zvižde, upozoravaju, mrmljaju… Veoma bogat socijalni život na drvetu, drveću, širom šume. Kao da drveće peva.

DSCN3404

Ponekad, iz pesmom obuzetog drveta izleti krilati metak i brzo se uvuče u neku krošnju preko puta, ostavljajući me sa izvijenim vratom i neostvarenom željom da ga očima malo bolje upoznam. Desi mi se da, špartajući nekim od tarskih zaselaka, vidim pticu podalje, kako stoji na tarabi ili strujnom kablu. Usmerim fotoaparat, dobro zumiram i ponekad uspem da snimim pticu sekundu-dve pre nego što će odleteti. Ali, šta s tim? Nije se oglašavala, pa ne znam koja je njena muzika. Opet ništa.

Nastavljamo da se šetamo i slušamo raspevano drveće, koje ne peva baš uvek i isključivo ptičju muziku. Znaju šume da interpretiraju pop i dens hitove, onda kada smo blizu Dečjeg odmarališta Mitrovac. A pevale su i „Dođi mala do tarabe, da ne stojiš džabeˮ, kod zaseoka Sekulići, gde se pod šatrom uz crkvu i nadgrobne spomenike održavao „Vidovdanski vašarˮ. Da budem iskrena, i to lice šume je zanimljivo i zabavno. Samo, na kratko. Duša traži ptice.

DSCN3535

 

I SAY A LITTLE PRAYER

 

         Svaka čast stručnjacima za zaštitu duševnog zdravlja, ali, što se mene tiče, psiholozi i psihijatri su suvišni, da ne kažem inferiorni u odnosu na Njeno Terapeutsko Veličanstvo. Zapravo, misleći na Nju, mislim na Njih Dve – Muziku i Aretu, transponovane u nedeljivu celinu, kao Sveto Dvojstvo, kao Čudesna milost (Amazing Grace)…

Taken from: http://www.arethafranklin.net/photos

Areta Frenklin je i počela od gospela, učeći se onom divnom pristupu duhovnosti i veri kroz telesnu, organsku, strastvenu interpretaciju. A, gde je gospel, tu su i soul, R&B, jazz… I uvek taj neverovatan glas, koji stalno talasa, vibrira, vijuga. Podstičući time upravo borbu kao najvažniji životni princip, između inertne patnje i blentavog samozadovoljstva, borbu kao znak da je čovek živ i normalan.

Gradeći Most preko nemirne vode (Bridge over troubled water), Areta me bodri u svim okolnostima, prazni od loših misli i osećanja, a puni dobrim. Muzika za „bedak”, sevdah i merak. Za sve. Ali, uvek sa istim ciljem, da čovek spozna sebe kao protagonistu stihova:

                                                Hello Sunshine

                                                So glad to see you sunshine

                                                Hello Sunshine

                                                It’s been dark for a very long time…

   

Taken from: http://arethafranklin.net/photos

U turobnim periodima, dakle, uvek sebi izaberem istog, proverenog, psihijatra. I, tako, počnem redovno da odlazim na seanse kod Arete. Tačnije, ona dolazi kod mene, tešeći i regenerišući me sa diskova, kompjutera, YouTube-a i dr. U širokoj paleti medikamenata, pojedini zahtevaju jaku dozu, kao na primer lek Molim se (I say a little prayer). Telom mi prostruje i bol i egzaltacija, čim krene taj prozračan klavir, pa responzorijalno pevanje u kojem su Aretina „propoved” i grupa ženskih vokala toliko isprepletani i međusobno nadovezani, da se čini kako melodiju nije ni moguće izvesti bez, uslovno rečeno, pratećih vokala. Lek Molim se, uzimala sam i dvadesetak puta na dan. Da li je to, ustvari, lek ili propoved? Da li je Areta psihijatar ili duhovnik? Verovatno i jedno i drugo. Svakako – Aretha makes me feel like a natural person. Od krvi, mesa i duha.

Respect.

(Uvodnik gl. urednice Marije Vitas u dvobroju 24/25 srpskog world music magazina ”Etnoumlje”, objavljenog aprila 2014. godine)

KO-KO-DA

Nižu se godine provedene u medijskom poslu i sve je više muzičara sa kojima se upoznajem, sarađujem, razgovaram, sedim uz kafu. Često se pitam – da li je moguće ostvariti i održati ravnotežu između kafe i posla? Između druženja i kritike? Jer, neznanca je, istina, lako „ošinuti” jezikom i perom, dok poznanstvo budi saosećajnost, blagost, uviđavnost… Dodajmo na to profesionalnu etiku, poštenje u poslu i iskrenost prema drugima, ali i prema sebi, svom znanju, sluhu, ukusu, iskustvu. Baš kao i muzičar, i muzički kritičar mora da bude iskren u onome što radi. Neiskrena muzika je plitka i prolazna, a neiskrena kritika, bilo da je bazirana na ulagivanju ili na „pljuvanju”, sasvim je beskorisna.
Osim poželjne iskrenosti, za muzičare i kritičare zajednička je osetljivost. Umetnika ponekad povredi i najmanja zamerka na njegovo delo. Kritičara, takođe, vređa kada ga muzičar omrzne i „obruši se” na uložen trud i vreme posvećeno umetnikovom delu.

BORIS KOVAČ BARUTANA 09.09.2011. FOTO: Stanislav Milojković

Jedan od mojih dragih poznanika i prijatelja među muzičarima je Boris Kovač. Naše međusobno poštovanje primer je uspona čoveka od faze životinjskog nagona za samoodržanjem i odbranom do stadijuma oduhovljenog, promišljenog bića. Ukratko – nismo se baš voleli. Svojevremeno, napisala sam kritiku jednog njegovog koncerta u kojoj sam imala i nekoliko negativnih komentara, pritom, kako se meni činilo, pažljivo „ušuškanih” u celinu. Boris je oštro reagovao i častio me „lepim” etiketama, a ja sam pomislila: „Bože, koji je on (…)!”.
Godinu dana kasnije, dobila sam zadatak da na talasima Radio Beograda 2 najavim jedan Borisov koncert, u formi intervjua. Sa Borisom je, kao svojevrstan mirovni misionar, došla i moja draga prijateljica među world music promoterima i organizatorima, Sara Đigante. Tada smo se, zapravo, Boris i ja zvanično upoznali. Normalno smo razgovarali, malo ozbiljno, malo šaleći se. Sve u svemu – bili smo ljudi.
Od tog trenutka, počeli smo da se poštujemo i razumemo. Boris je nastojao da do mojih ruku dođe primerak jednog od njegovih potonjih albuma, sa željom da ga preslušam i dam komentar. Kada sam napisala prikaz, poslala sam ga Borisu uz molbu da iskreno iznese svoje mišljenje. On je tome posvećeno pristupio i poslao mi pravu kritiku kritike, opsežnu i duboku.
Bila sam baš radosna! Svesna da je balans kafe i posla ostvariv.
Balansu treba svi mi da težimo, a onda kad li se, ipak, jave znaci netrpeljivosti, setimo se stare, šaljive izreke: Kritičar je kokoška koja kokodače kada druga kokoška snese jaje.”
Ne možemo jedni bez drugih u kokošinjcu, zar ne?

(Uvodnik gl. urednice Marije Vitas u 23. broju srpskog world music magazina ”Etnoumlje”, objavljenog juna 2013. godine)

Relativno živi u Vežanji

         Ma, dovedite makar i te sisate pevaljke što krešte k’o gavranovi, zavijaju kao vukovi, imaju tremolo nalik sireni kola Hitne pomoći. Daj ovamo „matoro” pečenje, otužne ušećerene jabuke i šećernu penu, tek malo prijatniju od staklene vune. Nek’ se donesu i svi ti kičasti suveniri. Samo da bude života, da ima ljudi…

 DSCN9812           Ovo sam pomislila kad sam ušla u auto. Otišli smo iz Vežanje i nastavili vozikanje po Tari. Usput sam razmišljala o vašaru, o onome što sam u Vežanji zatekla 2. avgusta. Svaki vašar u Srbiji je priča za sebe – pročitala sam svojevremeno na nekom sajtu i zaturila u svom mozgu tu misao, da bi mi je osvežio boravak na Tari. Da, za radoznalog čoveka svaki vašar otvara mogućnost da se doživi nešto jedinstveno, ali zajedničke osobine postoje i uglavnom se vrte oko dva pojma: trgovina i razonoda. Ljudi svih uzrasta promiču između tezgi sa hranom, pićem, odećom, obućom, predmetima narodne radinosti, fotografijama živih i mrtvih političara sa ex-Yu prostora. Iza aleje tezgi obično su nanizani ugostiteljski šatorski objekti, a na nekom širem otvorenom prostoru vrte se „balerine”, ringišpili i ostala karuselska rodbina. Sve u svemu – zarada i zabava.

            Međutim, 2015. godine, desila mi se Vežanja. Posle značajnog višegodišnjeg iskustva obilazaka vašara po Srbiji (gde su neki prosto datumski vezani za određeno crveno, crkveno slovo u kalendaru, dok drugi ulaze u sastav tematski naročito uokvirenih sabora posvećenih fruli ili trubi, Vuku Karadžiću ili Novoj godini), doživela sam da me udari „grom iz vedra neba”. I to baš na Iliju Gromovnika, hrišćanskog sveca koji usled svojih paganskih, Perunovih korena deluje vrlo autoritativno, čak zastrašujuće za srpski narod. Tutnji nebom u vatrenim kočijama i posredstvom gromova, munja i kiše, „eks katedra” komunicira sa življem na zemlji. No, sat vremena pre no što je tog 2. avgusta letnjim nebom nad Vežanjom zagrmeno Sveti Ilija, ja sam već, dakle, bila kao gromom udarena. Još bolje, munjom udarena ili narodski, „munjena” – opaljena, zbunjena, luda i tome slično. Zašto? Pa, zato što mi je pojam „Vašar u Vežanji” delovao, na neviđeno, tako primamljivo. Nekoliko dana ranije, u šetnji Tarom, čula sam da se tu održava Ilindanski vašar i odmah odlučila da ga neizostavno posetim. Stvorila sam u svojoj glavi privlačnu, sadržajnu sliku vašarskog okupljanja ljudi u jednom planinskom selu.Nova Vežanja, Ilindan 2015

           Krenuli smo kasno popodne, očekujući da ćemo u to vreme naići na uveliko zahuktalu vašarsku atmosferu. Put od Zaovinskog jezera vodi uzbrdo, prošli smo nekoliko zaselaka i ušli u Vežanju. To je zapravo Nova Vežanja, zamena za nekadašnje istoimeno selo (naravno, bez prideva „novo”), planski potopljeno u drugoj polovini sedamdesetih godina 20. veka, zarad rođenja veštačkog, Zaovinskog jezera. Stanovništvo je izmešteno na veću visinu, početkom osamdesetih su podignute i škola sa stambenim zgradama za učitelje i radnike, Dom kulture, pošta, mesna zajednica, ambulanta, crkva brvnara, prodavnica. Dole je oformljeno jezero, gore se preselio život. Sve je delovalo normalno, da bi uskoro narod počeo da se osipa, u popularnoj želji za ugodnijim životom, u varoškom ili gradskom ambijentu, u Bajinoj Bašti i drugde. Počivše selo leži dole potopljeno, a novorođeno je gore počelo da se gasi. I dok ronioci svake godine uživaju u otkrivanju ostataka podvodnog naselja, mi smo se, šetajući Novom Vežanjom tog dana, ježili od „fosilnih” ostataka života gore, i to u divnom, očaravajućem, prirodnom okruženju. Pošta ne radi, škola koja je okupljala veliki broj đaka, zatvorena je, a stambene zgrade za nastavno osoblje avetinjski stoje, naglašavajući istinu o smrti sela. U neposrednoj blizini takvog ambijenta se odvija vašar. Ali, kakav?

            Dok smo kolima lagano ulazili u selo, iznenadio nas je izostanak bilo kakve gužve. Poneki pešak se kretao ulicom, u pravcu centra sela, ali nije pod obavezno delovao kao da mu je cilj vašar. Možda pre kao da je išao u prodavnicu da kupi hleb. Stigli smo u centar – prazno. Parkirali smo se uz leđa kafane i tek tad je do nas doprla muzika. Izašli smo iz kola i nastavili da pratimo zvuke, da dođemo do njegovog izvora. S druge strane kafane ukazao se čudan prizor: na terenu za basket kod Izviđačkog centra „Zaovine” je bio podignut vojnički šator, a između njega i kafane, na nekoliko stolova sedeo je omanji broj ljudi i – ćutao. Uglavnom muškarci srednje dobi, jedna do dve žene, po koje dete i neki vremešni žitelj. Na stolovima flaše piva i retka limenka koka-kole. Bacali su sporadične poglede ka nama jer smo Bojan i ja očigledno štrčali, valjda zbog neke neobične zainteresovanosti i dečje radoznalosti, naglašenog raspoloženja da doživimo nešto specijalno. Zavirili smo u šator i videli srodnu sliku, sa znatno više stolova za kojima sede negovorljivi pojedinci ili manje grupe ljudi, uz pivo. Muzika je preglasna, pa se pitam da li je jačina zvuka to što ometa ljude da pričaju ili im zapravo pomaže u potrebi ni za kakvom komunikacijom. Muški vokal tumači stihove sa tematikom iz seoske svakodnevice (naišla sam na deo o zajedničkom čuvanju ovaca), prašteći uz dve klavijature sa dominantnom farbom harmonike. Instrument harmonika se sve više pokazuje kao nepotreban teret na leđima i grudima muzičara, dok se klavijatura ističe kao elegantnije rešenje. No, boja harmonike je i dalje neprikosnovena na paleti zvukova jednog „narodnjačkog” sintisajzera.

Nova Vežanja

            Malo smo se udaljili, u želji da se prošetamo selom i „onjušimo” kraj. Stigli smo do impozantno velike i dostojanstveno mrtve osnovne škole, kad se iznenada javio Sveti Ilija. Usledile su jaka kiša, preteće munje i zastrašujuća grmljavina, a nakon borbe sa sunčevim zracima javiće se i duga. Od nevremena su nas zaštitile stambene zgradice za osoblje škole. Nepostojeće osoblje zakatančene škole. Ilija grmi bez ostatka, doprinoseći sablasnoj atmosferi. Da li se javio da aminuje današnji dan, da se prikaže kao domaćin na sopstvenoj proslavi? Možda ga je nervirala muzika, a možda je hteo gromoglasno da pohvali meštane što danas ne rade u polju, kako to nalaže narodsko-pobožna etika.

            Sveti Ilija je sa svojim munjama, gromovima i kišom otišao dalje, da obiđe i druge Ilindanske vašare u Srbiji, a mi smo napustili „animistički centar” sa školom, zgradama, poštom i Domom kulture i vratili se manifestaciji sličnog karaktera. Vašaru bez života, vašaru duhova. Nešto sam se u trenutku setila drame Sabirni centar Dušana Kovačevića, kao i njegovih reči: Ta granica između relativno živih i onih za koje postoje materijalni dokazi da su otišli, jeste vrlo tanka i relativna.

            Muzike trenutno nije bilo, oprema je morala da se zaštiti jer je šator prokišnjavao, pa su i njega popravljali. Dok smo stigli do kola, opet su se začuli pevač i klavijature. Ostavili smo glasnu muziku uz koju se niko ne veseli, ljude koji ćute, pijuckaju i gledaju u prazno. Ostavili smo lepo i sumorno selo, vašar koji slavi neživot. Perun je na ovim prostorima odavno odgrmeo svoje, a Sveti Ilija bi morao u Vežanji da poradi na self marketingu.

            Nastavili smo vozikanje po Tari, a ja sam usput razmišljala o…