Relativno živi u Vežanji

         Ma, dovedite makar i te sisate pevaljke što krešte k’o gavranovi, zavijaju kao vukovi, imaju tremolo nalik sireni kola Hitne pomoći. Daj ovamo „matoro” pečenje, otužne ušećerene jabuke i šećernu penu, tek malo prijatniju od staklene vune. Nek’ se donesu i svi ti kičasti suveniri. Samo da bude života, da ima ljudi…

 DSCN9812           Ovo sam pomislila kad sam ušla u auto. Otišli smo iz Vežanje i nastavili vozikanje po Tari. Usput sam razmišljala o vašaru, o onome što sam u Vežanji zatekla 2. avgusta. Svaki vašar u Srbiji je priča za sebe – pročitala sam svojevremeno na nekom sajtu i zaturila u svom mozgu tu misao, da bi mi je osvežio boravak na Tari. Da, za radoznalog čoveka svaki vašar otvara mogućnost da se doživi nešto jedinstveno, ali zajedničke osobine postoje i uglavnom se vrte oko dva pojma: trgovina i razonoda. Ljudi svih uzrasta promiču između tezgi sa hranom, pićem, odećom, obućom, predmetima narodne radinosti, fotografijama živih i mrtvih političara sa ex-Yu prostora. Iza aleje tezgi obično su nanizani ugostiteljski šatorski objekti, a na nekom širem otvorenom prostoru vrte se „balerine”, ringišpili i ostala karuselska rodbina. Sve u svemu – zarada i zabava.

            Međutim, 2015. godine, desila mi se Vežanja. Posle značajnog višegodišnjeg iskustva obilazaka vašara po Srbiji (gde su neki prosto datumski vezani za određeno crveno, crkveno slovo u kalendaru, dok drugi ulaze u sastav tematski naročito uokvirenih sabora posvećenih fruli ili trubi, Vuku Karadžiću ili Novoj godini), doživela sam da me udari „grom iz vedra neba”. I to baš na Iliju Gromovnika, hrišćanskog sveca koji usled svojih paganskih, Perunovih korena deluje vrlo autoritativno, čak zastrašujuće za srpski narod. Tutnji nebom u vatrenim kočijama i posredstvom gromova, munja i kiše, „eks katedra” komunicira sa življem na zemlji. No, sat vremena pre no što je tog 2. avgusta letnjim nebom nad Vežanjom zagrmeno Sveti Ilija, ja sam već, dakle, bila kao gromom udarena. Još bolje, munjom udarena ili narodski, „munjena” – opaljena, zbunjena, luda i tome slično. Zašto? Pa, zato što mi je pojam „Vašar u Vežanji” delovao, na neviđeno, tako primamljivo. Nekoliko dana ranije, u šetnji Tarom, čula sam da se tu održava Ilindanski vašar i odmah odlučila da ga neizostavno posetim. Stvorila sam u svojoj glavi privlačnu, sadržajnu sliku vašarskog okupljanja ljudi u jednom planinskom selu.Nova Vežanja, Ilindan 2015

           Krenuli smo kasno popodne, očekujući da ćemo u to vreme naići na uveliko zahuktalu vašarsku atmosferu. Put od Zaovinskog jezera vodi uzbrdo, prošli smo nekoliko zaselaka i ušli u Vežanju. To je zapravo Nova Vežanja, zamena za nekadašnje istoimeno selo (naravno, bez prideva „novo”), planski potopljeno u drugoj polovini sedamdesetih godina 20. veka, zarad rođenja veštačkog, Zaovinskog jezera. Stanovništvo je izmešteno na veću visinu, početkom osamdesetih su podignute i škola sa stambenim zgradama za učitelje i radnike, Dom kulture, pošta, mesna zajednica, ambulanta, crkva brvnara, prodavnica. Dole je oformljeno jezero, gore se preselio život. Sve je delovalo normalno, da bi uskoro narod počeo da se osipa, u popularnoj želji za ugodnijim životom, u varoškom ili gradskom ambijentu, u Bajinoj Bašti i drugde. Počivše selo leži dole potopljeno, a novorođeno je gore počelo da se gasi. I dok ronioci svake godine uživaju u otkrivanju ostataka podvodnog naselja, mi smo se, šetajući Novom Vežanjom tog dana, ježili od „fosilnih” ostataka života gore, i to u divnom, očaravajućem, prirodnom okruženju. Pošta ne radi, škola koja je okupljala veliki broj đaka, zatvorena je, a stambene zgrade za nastavno osoblje avetinjski stoje, naglašavajući istinu o smrti sela. U neposrednoj blizini takvog ambijenta se odvija vašar. Ali, kakav?

            Dok smo kolima lagano ulazili u selo, iznenadio nas je izostanak bilo kakve gužve. Poneki pešak se kretao ulicom, u pravcu centra sela, ali nije pod obavezno delovao kao da mu je cilj vašar. Možda pre kao da je išao u prodavnicu da kupi hleb. Stigli smo u centar – prazno. Parkirali smo se uz leđa kafane i tek tad je do nas doprla muzika. Izašli smo iz kola i nastavili da pratimo zvuke, da dođemo do njegovog izvora. S druge strane kafane ukazao se čudan prizor: na terenu za basket kod Izviđačkog centra „Zaovine” je bio podignut vojnički šator, a između njega i kafane, na nekoliko stolova sedeo je omanji broj ljudi i – ćutao. Uglavnom muškarci srednje dobi, jedna do dve žene, po koje dete i neki vremešni žitelj. Na stolovima flaše piva i retka limenka koka-kole. Bacali su sporadične poglede ka nama jer smo Bojan i ja očigledno štrčali, valjda zbog neke neobične zainteresovanosti i dečje radoznalosti, naglašenog raspoloženja da doživimo nešto specijalno. Zavirili smo u šator i videli srodnu sliku, sa znatno više stolova za kojima sede negovorljivi pojedinci ili manje grupe ljudi, uz pivo. Muzika je preglasna, pa se pitam da li je jačina zvuka to što ometa ljude da pričaju ili im zapravo pomaže u potrebi ni za kakvom komunikacijom. Muški vokal tumači stihove sa tematikom iz seoske svakodnevice (naišla sam na deo o zajedničkom čuvanju ovaca), prašteći uz dve klavijature sa dominantnom farbom harmonike. Instrument harmonika se sve više pokazuje kao nepotreban teret na leđima i grudima muzičara, dok se klavijatura ističe kao elegantnije rešenje. No, boja harmonike je i dalje neprikosnovena na paleti zvukova jednog „narodnjačkog” sintisajzera.

Nova Vežanja

            Malo smo se udaljili, u želji da se prošetamo selom i „onjušimo” kraj. Stigli smo do impozantno velike i dostojanstveno mrtve osnovne škole, kad se iznenada javio Sveti Ilija. Usledile su jaka kiša, preteće munje i zastrašujuća grmljavina, a nakon borbe sa sunčevim zracima javiće se i duga. Od nevremena su nas zaštitile stambene zgradice za osoblje škole. Nepostojeće osoblje zakatančene škole. Ilija grmi bez ostatka, doprinoseći sablasnoj atmosferi. Da li se javio da aminuje današnji dan, da se prikaže kao domaćin na sopstvenoj proslavi? Možda ga je nervirala muzika, a možda je hteo gromoglasno da pohvali meštane što danas ne rade u polju, kako to nalaže narodsko-pobožna etika.

            Sveti Ilija je sa svojim munjama, gromovima i kišom otišao dalje, da obiđe i druge Ilindanske vašare u Srbiji, a mi smo napustili „animistički centar” sa školom, zgradama, poštom i Domom kulture i vratili se manifestaciji sličnog karaktera. Vašaru bez života, vašaru duhova. Nešto sam se u trenutku setila drame Sabirni centar Dušana Kovačevića, kao i njegovih reči: Ta granica između relativno živih i onih za koje postoje materijalni dokazi da su otišli, jeste vrlo tanka i relativna.

            Muzike trenutno nije bilo, oprema je morala da se zaštiti jer je šator prokišnjavao, pa su i njega popravljali. Dok smo stigli do kola, opet su se začuli pevač i klavijature. Ostavili smo glasnu muziku uz koju se niko ne veseli, ljude koji ćute, pijuckaju i gledaju u prazno. Ostavili smo lepo i sumorno selo, vašar koji slavi neživot. Perun je na ovim prostorima odavno odgrmeo svoje, a Sveti Ilija bi morao u Vežanji da poradi na self marketingu.

            Nastavili smo vozikanje po Tari, a ja sam usput razmišljala o…

One thought on “Relativno živi u Vežanji

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s