Kantautori iz šume

Volim ptice na Tari. Obogate nam dane tamo. Čuju se stalno, nekad iz daljine, sa po jednim obazrivim, setnim tonom. Ponekad mi se čini da slušamo pravi ptičji razgovor, a posebne lepote ima onda kada divna bića stvaraju isprepletani, unakrsni, živi saobraćaj zvukova sa svih strana. Mislim da je to najintenzivnije posle kiše, i tada vrhunsko zadovoljstvo možemo da osetimo na šumskim stazama.

(tekst i fotografije: Brzonoga)

U takvom ambijentu, radost slušanja ptica meni, ipak, uspeva da poremeti strah od potencijalnog susreta sa medvedom, naročito medvedicom i mečićima. Zamišljam kako mečka nagonski kreće na nas da odbrani svoj podmladak, mada ga mi sigurno ne bismo dirali. A onda i ja skačem na svoje mladunče da ga telom zaštitim. Ali, zna se koja bi majka pobedila…

Zbog takvih misli svoj hajking trio radije usmeravam ka kolskim putevima i krčanicima između dve šume. Doživljaj je gotovo isti kad je reč o ptičjoj muzici, pri čemu je strah od medveđe porodice spušten na „low-levelˮ. No, nije tu početak.

Sve kreće ujutru. Vikendica u naselju Jezera, zatvoreni šaloni, mrak u sobi. Prodiru razni zvuci ptica, savršeno se uklapajući u postepeno rasanjivanje. Šalju poruke opuštenosti, prepuštanja trenutku i životne radosti. Poruke stižu i kroz sitne, ljupke ukrase, ili nešto razvijenije vinjete. Nekad su to melodijski siromašna, ritmički precizna, ujednačena pulsiranja, koja su zbog lepote tembra i dalje blaga, prijatna, nimalo oštra.

Posred dražesnog kontrapunkta, nastalog u koautorstvu dve-tri ritmički različito opredeljenje ptičice, svoj put nalazi jedna zadivljujuće raspevana improvizacija. Narasta kao čarobni pasulj i odlazi nekuda gore, ispresecana pesmama onih ptica što izbacuju odsečne visoke tonove. Jedan običan, pa drugi kao zvižduk, pa treći sa sufiksom, i tako ukrug.

I taman kad pomislim da će jedna pesma da me omami, hipnotiše, druga me preuzme i vodi sa sobom, kao da me vuče za uši. Sledeća iznenadi karakterom marševskog uvoda, ali dok on nastavlja da se obnavlja u loop-u, mene grabi solistkinja koja svojim melodijskim diptihom nagoveštava „Tiho noćiˮ i „Fijaker stariˮ.

U šumi drveća i muzike izdvaja se jedna melodija, koju ću posle svuda i svagda da slušam, uz kafu i doručak na terasi, u šetnjama preko dana, i uveče, dok pod slabim svetlom pijuckamo vino i gledamo sablasne četinare isped kuće. Ima beskrajne varijante, sa finim ritmičkim, tonskim i izražajnim razlikama. U melodiji razaznajem tri dela: signalni početak sa naglim tonalnim skokom nadole, posle kog sledi razigrani tremolo, koji vodi ka upečatljivom završnom uskliku. I sve staje u tri-četiri sekunde. Ptičji mikrokosmos ili genijalno kompresovana složena muzička forma.

Nadam se da ću jednog dana da saznam ime ptice koja ovim glasom peva, i imena ko zna još kojih sve ptica. Za sada ih samo pažljivo slušam, pamtim im glasove, razvrstavam ih u glavi, zapažam nijanse i skladištim pesme u moj audio snimač od kog se ne odvajam, kao ni od fotoaparata i mape Tare. Sve je obavezno uz mene, u šakama, džepovima ili viri iz ruksaka.

S obzirom na to da Mitra, ukoliko nije raspoložena da hoda, ima rezervisano mesto na Bojanovim ramenima, ja sam slobodna da se bavim posmatranjem i beleženjem prirode, pa i ljudi, ukoliko se posreći da naiđemo na retke primerke ljudske vrste u tarskim zabitima.

Delujem kao hladni, analitičarski frik? Samo kontempliram sve ono što su naši tarski dani. Radovalo bi me kad bi mi se u kontemplaciji pridružio neki ornitolog. Makar da saznam imena autora muzika u kojima uživam, jer ih za sada u svojoj mentalnoj plejlisti vodim kao anonimuse.

Istina je da se u ptice uopšte ne razumem. Čitam u onoj simpatičnoj knjizi Otkrivanje Tare kako su ptice pevačice (mada ja volim i pesme nepevačica) najbrojnija grupa ptica na Tari, te kako se među vrstama, svojom retkošću, osobenošću ili brojnošću izdvajaju vrtna crvenrepka, drozd ogrličar, drozd kamenjar, običan popić, vatroglavi kraljić, mala muharica, planinska senica, krstokljun, vrtna strnadica, planinska strnadica i puzgavac. Kakva fenomenalna imena, a ništa mi ne znače. Stvarno moram da potražim ornitološku pomoć.

Vizuelno, jedva da sam poneku pticu percipirala. Koliko puta zastanem, fokusiram omuzikaljeni četinar, svojski se skoncetrišem ne bih li spazila nekog od tih izazovnih proizvođača tonova. Ali, ne uspevam, oni se ne vide, sakriveni u tmurnom spletu grana i četina. Takva je Tara, često se koristeći sfumato izrazima u prezentaciji svoje poludivlje lepote. Sivo nebo, oblaci kao dim koji kulja iz planinskih trbuha, zagasito drveće, marengo šume… A kada kroz četinar probije oštar zrak letnjeg sunca, on laserski precizno pokaže prolaz kroz krošnju, ali istovremeno ostatak drveta učini još  tajanstvenijim.

U toj specifično tarskoj igri svetlosti i tame, pticama je, reklo bi se, super. Pričaju, pevaju, dozivaju se, svađaju, udvaraju, kukaju, zvižde, upozoravaju, mrmljaju… Veoma bogat socijalni život na drvetu, drveću, širom šume. Kao da drveće peva.

Ponekad, iz pesmom obuzetog drveta izleti krilati metak i brzo se uvuče u neku krošnju preko puta, ostavljajući me sa izvijenim vratom i neostvarenom željom da ga očima malo bolje upoznam. Desi mi se da, špartajući nekim od tarskih zaselaka, vidim pticu podalje, kako stoji na tarabi ili strujnom kablu. Usmerim fotoaparat, dobro zumiram i ponekad uspem da snimim pticu sekundu-dve pre nego što će odleteti. Ali, šta s tim? Nije se oglašavala, pa ne znam koja je njena muzika. Opet ništa.

Nastavljamo da se šetamo i slušamo raspevano drveće, koje ne peva baš uvek i isključivo ptičju muziku. Znaju šume da interpretiraju pop i dens hitove, onda kada smo blizu Dečjeg odmarališta Mitrovac. A pevale su i „Dođi mala do tarabe, da ne stojiš džabeˮ, kod zaseoka Sekulići, gde se pod šatrom uz crkvu i nadgrobne spomenike održavao „Vidovdanski vašarˮ.

Da budem iskrena, i to lice šume je zanimljivo i zabavno. Samo, na kratko. Duša traži ptice.