Starac Milorad

milorad jezdić

Tara je puna lepote i iznenađenja. Nesvakidašnje stvari se mogu doživeti čak i kada se krećemo poznatim putevima i sa istim ciljem. Jednog takvog dana, 13. maja 2020. godine, otišli smo u uobičajenu posetu Jezdićima u selo Zaovine…

(tekst i fotografije: Brzonoga)

škola u vežanji

Drumom se kreće neobična prilika. Noge su joj u gumenim čizmama, dok ostatak tela prekriva maskirno šatorsko krilo kvadratnog oblika, iz kojeg viri seno. Približavamo se i parkiramo auto, odmah tu, kod škole u Vežanji, kao i obično kada svraćamo kod Jezdića. Neobična prilika se okreće. Prepoznajemo dedu Milorada. On zastaje i naslanja se na ogradu, da se malo odmori, a i nas da osmotri.

starac milorad

Još nismo ni izašli iz auta, a već ga čujemo kako govori povišenim glasom. Obraća nam se pomalo grubo, a ustvari sa željom da komunicira. Ne shvatamo u potpunosti to što nam priča, a i on nas jedva razume kada ga pitamo da li je baba kod kuće.

Ovo pitanje je, s jedne strane, besmisleno, budući da je baba Milica, naravno, kod kuće. Jer, gde bi, inače, bila? Međutim, pitanje je i način da još nešto, osim uljudnog Dobar dan, prozborimo sa čovekom koga znamo. Sa starcem od 85 godina, koji živi svaki dan svog života.

milorad jezdić

Bojan i Mitra žure ka kući Jezdića. Ja odlučujem da tih nekoliko minuta hoda odvojim za Milorada. Želim da koračam pored gorštačkog starca i probam da spoznam to jedno ljudsko biće, koje na svojim starim leđima iz nekog razloga vukljači čudan teret i nosi ga kući. Hoću da razumem taj jedan ljudski život, koji se od svog početka, 1935. godine, odvija na planini Tari.

Iako je star, iako mu je sluh slab, iako nosi taj tovar, deda Milorad ne izaziva sažaljenje. Pritom, nije reč o nekakvom glupavom, praznom ponosu. Jednostavno – ovaj čovek živi svoj život, takav kakav jeste. Neponovljiv. I šta tu, onda, ima da se žali i sažaljeva? Milorad nosi svoj krst. Bez kukanja, očaja, depresije, samosažaljenja…

U ovom kraju se i za pticu kukavicu retko kaže da kuka. Ona peva. I ne zove se kukavica, nego pevačica! Čuje se od Lazarevdana do Vidovdana. Plače za bratom, nekim Lazarom, koji je poginuo na Tari. U njoj je duša Lazareve sestre. Ona ne kuka, već peva i kroz pesmu plače. Ispušta, pritom, veliku suzu, a sreća čeka onog ko tu suzu pronađe. Tako su mi rekli Jezdići.

milorad-jezdic-brzonoga

„Nemoj da me nagrdiš!” – ponavlja Milorad, sa naznakom šale, mada je zbog starosti i nagluvosti šaljivost obmotana slojem specifične grubosti, usled čega ne dolazi sasvim do izražaja. Živopisan mi je za fotografisanje. Ne ustručavam se, ali mi je i neprijatno. Ne želim da pomisli da ga doživljavam kao životinju u cirkusu ili zoo-vrtu. Ali, on nema nikakav problem sa mojim obigravanjem i „škljocanjem”. Pušta da ga slikam kako god hoću, i samo ponavlja: „Nemoj da me nagrdiš”.

Meni ni na kraj pameti nije da ga „nagrdim”, ali se uzdržavam i od toga da ga glorifikujem, jer se ni takav pristup, sigurna sam, njemu ne bi dopao. Hoću samo da prikažem to što on jeste. I ništa više.

starac-milorad

Udario je prečicom, kroz travu. On u „gumenjacima”, a ja u patikama. Nejednaka odbrana od potencijalnog napada zmije. Bodrim sebe, bečim oči i nastavljam da starca pratim u stopu.

Rečenice su mu kratke i jedva razumljive. Ijekavica susreće ekavicu, kao kod mnogih starih ljudi u ovom delu Srbije. Kaže mi da Jezdići na Tari vode poreklo od crnogorskog plemena Pipera, te da su, bežeći od Turaka u 15. veku naselili Bjelušu, zaselak tarskog sela Zaovine. Kaže i da ih je u njegovoj generaciji u Zaovinama bilo četrdeset, a da je ostao samo on, jedan.

deda milorad jezdić

Približavamo se Miloradovom dvorištu. Dva vezana i uvek neizdrživo glasna psa – šarplaninka i posavski gonič – sada su neuporedivo staloženija. Kratak lavež za proveru i to je to. Deda Milorad je njihov, pa ni ja uz njega nisam neko ko i ovoga puta mora posebno da se opominje.

Prolazimo kroz kapiju i zastajemo kod štale. On se penje i jedva prolazi kroz vrata, sa onim tovarom na leđima. Zbacuje ga sa sebe.

milorad jezdić na tari

Koračanje sa Miloradom je završeno. Odlazim do stola uz tor sa ovcama i kozama, gde su već sedeli Bojan i Mitra sa baba Milicom i Predragom – Pegom, sinom Milice i Milorada. Sipa se kafa, rakija i sok.

Iznosim svoje čuđenje, pa i suvišnu zabrinutost u vezi sa deda Miloradovom snagom, energijom i sposobnošću da nosi nešto onako teško. Pego kaže da Milorad ni na šta drugo i ne misli, ni o plaćanju struje, ni o hrani… Milica dodaje da on odlično jede, i da ima nekoliko dobrih obroka na dan.

Sin Pego, svakako, gleda da ga što više oslobodi obaveza. Milorad je zadužen samo da vodi stoku na ispašu. A seno uopšte ne mora da nosi, kaže Pego, jer imaju kolica. Napune ih senom i onda im neko traktorom dovuče kolica do kuće.

Ali, Milorad hoće i ovako. Pomoću šatorskog krila i dva štapa, peške… Prionuo, a ne mora. Verovatno se tako oseća živim i korisnim. I tu nalazi smisao svog života. Usput nekoga i sretne…

One thought on “Starac Milorad

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s